Kad govorimo o uspehu, ne možemo a da se ne upitamo šta je to uspeh i kako se postaje uspešan? Šta sve utiče na uspeh i da li je za uspeh potebno imati sreću ili iza velikog uspeha postoji veliki rad?
Na neka od ovih pitanja čemo danas dobiti odgovore od uspešnog biznismena u Kanadi, Gdina Dragana Markovića, suvlasnika i predsednika kompanije NAFTA Foods & Packaging Inc. koja je osnovana 1994 i u međuvremenu postala vodeći proizvođač kućica od medenjaka u Severnoj Americi.
NAFTA Foods & Packaging Inc. se pre pet godina udružila sa glavnim konkurentom, kompanijom Create-A-Treat Ltd. Takođe iz Toronta, a prošle godine obe kompanije su prodate i postale deo konglomerata Give & Go Prepared Foods. Dragan je zadržao ulogu u menadžment bordu.
Da li možemo da kažemo da su NAFTA i Cretae-A-Treat vaše najveće dosadašnje postignuće u biznisu. Šta biste nam rekli o ovim kompanijama?
“Govorimo o dve sestre kompanije, NAFTA Foods & Packaging Inc. i Create-a-Treat Ltd. koje su se specijalizovale za jedan proizvod pod nazivom, Gingerbread House Kit. Radi se o industrijskoj proizvodnji keksa sa ukusom đumbira i dizajniranog za sklapanje različitih modela kućica. U zadnjih pet godina ove dve kompanije su funkcionisale nezavisno jedna od druge, ali pod jednim vlasništvom i menadžmentom. U kombinaciji, one spadaju u najveće prodavce i proizvođače ovog proizvoda na svetu. Našu robu isporučujemo širom Kanade i Sjedinjenih Država, a takođe i u Australiju i Englesku. Naši kupci su apsolutno svi vodeći malopradjni lanci, kao sto su Wal Mart, Target, Costco, Sam’s Club, Aldi, Walgreens itd.
Možete li nešto više da nam kažete o vašem osnovnom proizvodu?
“Taj proizvod pre dvadesetak godina nije postojao na trzistu Severne Amerike. Mi smo u interakciji sa našim kupcima kreirali novu kategoriju proizvoda koji se traži. Kao što bismo za flaširanu vodu mogli da kažemo da je nova kategorija proizoda koji je postao potreba, tako je i sa našim proizvodom. Ljudi su ranije pekli kolače kod kuće praveći razne oblike koje su dekorisali. Naša kompanija je to napravila na industrijskom nivou, jeftino, kvalitetno i atraktivno za krajnjeg kupca – familiju sa decom koji obeležavaju božićne praznike. Mi smo prvi lansirali taj proizvod i zadržali prvo mesto u toj kategoriji.
Da li je u pitanju igračka ili kolač?
“Igračka koja može da se pojede. Naš proizvod je zabava, nešto kreativno čemu se deca izuzetno raduju i na neki način predstavlja uspomenu na Božićne praznike. Kolači su po svim standardima pravljeni kao hrana i svi elemnti sa kojima se povezuju delovi kućica su jestivi, ali uglavnom je retko ko pojede. Draže im je da sačuvaju kao uspomenu. Deca imaju priliku da kreiraju nešto, dekorišu, pamte to što rade i ponosni su kad je naprave. Kod starijih ljudi koji sklapaju kućice sa svojim unucima na primer, miris đumbira budi uspomene na detinjstvo.
Uglavnom su to bile reference da ovo što radimo ne smatram samo prodajom jednog proizvoda, već govorimo o izvesnim emocijama i iskustvima i to je mnogo više.
Uzbuđenje, radost i miris detinjstva. Na tome je pozicioniran naš marketing”.
Najznačajniji praznici tokom godine su vezani za prodaju vašeg proizvoda.
O kojim datumima i količinama se radi?
“Svaku kućicu u proseku dekorise i konzumira troje ljudi, tako da 36 miliona ljudi u Severnoj Amerrici slavi Božić sa našim medenjacima!
Međutim, naš proizvod se ne prodaje samo tada, mi istu kategoriju proizvoda pravimo i za sve druge praznike, kao sto su Valentine, Uskrs, Noć Veštica itd.
Kad govorimo o količinama navešću primer za prošlu godinu. U 2016.godini smo isporučili 12 miliona kutija ovih kućica za Kanadu i SAD. Da bi 12 miliona kućica bilo isporučeno svojim kupcima, morali smo da napunimo 1500 velikih kamiona od poda do plafona, koji bi, poređani jedan iza drugog, napravili kolonu od preko 20 kilometara. To je bilo povećanje 10% u odnosu na predhodnu godinu, tako da i u 2017. godini očekujemo dalje povećanje od najmanje 10%.
Koliko vremena je potrebno da se pripremi tolika količina robe?
“Počinjemo u februaru i preko cele godine proizvodimo robu”.
Kako je nastala ideja za ovaj neobičan biznis?
“Ideja nije nastala, ne nastaju ideje tek tako, nego se razvijala postepeno i postupno. Počeli smo prvo sa pakovanjem bombona, onda prozvodnjim šlaga u prahu i na kraju pečenjem medenjaka. Pokušavao sam i sam sebi da objasnim kako se rađaju ideje. U biznisu koji sam imao u Beogradu i ovde u Kanadi, primenjivao sam iskustva koja sam stekao dok sam se bavio novinarstvom. To znači da postavljam pitanja i slušam odgovore. Tako nekako se i sve ovo pokrenulo. NAFTA Foods kompanija je kao što sam na početku rekao, nastala 1994. godine kada sam se sa porodicom doselio u Kanadu.
Imali smo biznis vizu koja nas je obavezivala da u roku od dve godine napravimo 250 000 CAD $ investicija i kreiramo dva radna mesta za Kanađane”.
Deluje kao prilično hrabra odluka?
“Bez znanja jezika, bez iskustva i sve što nam se dešavalo ranije je moglo da se baci u vodu. Nalazili smo se na goloj ledini. Kada smo polazili za Kanadu dobio sam dva dobra saveta koja sam poslušao. Jedan savet je: „Ti si tamo niko i ništa i krećeš od nule”.
Drugi je: „Spali sve mostove, jer ako to ne uradiš, vratićeš se“.
Koje ste mostove morali da spalite?
“U Beogradu smo takođe imali uspešan biznis. Radili smo distribuciju Barbi lutki i lego kockica, pored ostalog, i snabdevali smo oko 500 radnji po Srbiji. Imali smo kuće, stanove, lokale, automobile i sve smo prodali. Ništa nije ostalo. Da nisam to uradio, vratio bih se u Beograd posle šest meseci”.
Šta ste sebi postavili kao cilj?
“Došao sam u Kanadu sa željom da napravim uspeh u privatnom biznisu. Da nisam u sebi napravio tu vrstu poriva i strasti ne bih uspeo, a da nisam napravio ovde više nego u Srbiji, ne bih se zadržao u Kanadi”.
Šta je za vas uspeh?
“Svakako ne materijalno. Dok sam radio kao novinar, moj uspeh je bio da napravim dobar tekst koji ljudi pročitaju i pohvale. Ovde smatram uspehom sve što napravim dobro sa stanovišta biznisa. Osećaj ličnog zadovoljstva sa nečim što si uradio je definitivno uspeh”.
Ako sam dobro razumela, ovu kompaniju ste upravo prodali. Šta vas pokreće ka novim izazovima?
“Posmatram biznis kao jednu veliku sobu sa mnogo vrata. Otvaraš jedna po jedna i u svakoj sobi vidiš nešto novo”.
Da li se biznis lako uči?
“Po mom mišljenju za biznis je potreban talenat, kao što je to potrebno za slikarstvo, muziku ili fudbal. Naravno potrebna je škola, obrazovanje i osnovni parametri znanja, ali potreban je prirodan telenat koji u sebi imaš ili nemaš. To je empirijski dokazivo. Potrebno je čulo koje ti pomogne da brzo reaguješ, da prepoznaš trendove i doneseš prave odluke. Nije moguće baš da se to jasno definiše. Kad bi za biznis bilo potrebno samo egzaktno znanje, onda bi profesori ekonomije bili najbogatiji ljudi na svetu”.
Kad ste prepoznali svoj talenat za biznis?
“Još dok sam radio kao novinar. Da bi bio dobar novinar, potrebno je da nađeš zanimljivu priču, da budeš drugačiji nego ostali, da tvoj naslov bude atraktivan i privuče čitaoce. Da ljudi to što pročitaju zapamte. To je iskustvo koje mi je pomoglo i ovde u biznisu”.
Da li imate zaposlene radnike iz naše zemlje?
“Naša kompanija je jako poznata u srpskoj zajednici ovde u Torontu. Naša vrata su bila prva na koja ljudi iz Srbije zakucaju kada slete na aerodrom Pearson, ovde u Torontu. Kod nas su uglavnom tražili prvi posao i odavde su išli dalje. Ne znam ni sam koliko je tačno naših ljudi ovde bilo zaposleno, ali voleo sam da pomognem a i da radim sa našim ljudima. To su dobri i pošteni radnici. Sposobni su i možeš da računaš da će poštovati dogovor”.
Govorite uglavnom u množini. Na koga se to odnosi?
“Moja supruga Gordana i ja smo dobar tim u privatnom životu i u biznisu. To želim da istaknem. Ja uglavnom imam nove ideje a moja supruga ih uspešno sprovodi kroz detalje i disciplinu. Bez takve podrške i naše uzajamne saradnje ne bih mogao da govorim o uspehu”.
Čime nameravate da se bavite sada kada ste prodali ovu kompaniju?
“Posmatram biznis kao jednu veliku sobu sa mnogo vrata. Otvaraš jedna po jedna i u svakoj sobi vidiš nešto novo”.
Dalje sebe vidim u savetovanju i investiciji u nekretnine. Mi smo u Srbiji imali velikoprodaju i to je daleko lakše nego proizvodnja. Ovo što smo radili ovde je ogroman posao, sa stotinama radnika po 24 sata dnevno i sa velikim problemima. Svako jutro kad dolazim na posao spreman sam za nove probleme koje će mi saopštiti”.
Kad smo kod problema, kako ih resavate?
“Da bi uspešno rešavao probleme moraš da imaš neku vrstu prevencije. Da predvidiš šta bi moglo da se dogodi. Potrebno je da anticipiraš stvari, kao kad igraš šah, da možeš da predvidiš jedan ili dva poteza unapred. Uvek postoji mogućnost da je pojavi problem i moraš da imaš spremno rešenje za njega”.
Postoje li korisni saveti kada je novac u pitanju? Bar kada je o vašem iskustvu reč.
“Moj savet je – radi sa tuđim novcem. Ja sam na primer, uvek agresivno pozajmljivao novac od banke i to onda kada mi nije potreban. Kad ti je novac potreban teško ga dobiješ. Ja za novu liniju kredita kojim se obezbeđujem za sledeću godinu, pregovaram na kraju godine kada nam kupci isplate robu i kada je stanje na računu odlično. Uvek sam uzimao više nego što mi treba da bih imao sigurnost i uvek onda kada mi ne treba. Kada čovek dozvoli da uđe u paniku jer mu je novac potreban, onda je nervozan i nije dobar za pregovaranje”.
Da li ste sa takvim stavom prema novcu vodili ovu kompaniju?
“Apsolutno tačno. kroz pametan protok novca kompanija je rasla i bila profitabilna. Naše dve kompanije kontrolišu 90% tržišta u Kanadi i Americi. Ne postoji konkurencija za sada, čak ni za sledeće tri godine, jer da bi neko sada uzeo deo našeg tržišta potrebno je da investira puno para i puno vremena, i opet da se souči sa jakim konkurentom.
Da li je dobar biznis potez da se kompanija prodaje sada?
“Kompanija se i prodaje kada je na vrhunci i kada možemo da objasnimo da ima potencijal da raste i da će onaj ko je kupi moći da zarađuje. Imali smo pet fantasticnih godina iza sebe, prodaja je duplirana a profit je pet puta otišao gore”.
Koliko je važno da ljudi sebi daju nove šanse u životu?
“Ja stalno nešto istražujem i tražim. Puno puta propadneš i jednom uspeš. Ako očekuješ da ćeš svaki put da uspeš, daješ sebi previše kredita. Stalno istražujem investicije u druge kompanije ili investicije u nekretnine. Imamo stotine dobavljača i kupaca i stalno nove mogućnosti dolaze preko „mog radnog stola“. Imam neku vrstu discipline da sve to pregledam, pitam i istražujem i nisam razočaran kada se ništa ne desi i kada propadne neka mogućnost. To je statistika koju moraš da zadovoljiš, 99 pokušaja za 1 uspeh.
Novinarstvo je vaša prva profesija. Koliko vam je pomoglo to iskustvo?
“U novinarstvu se baviš rečima, u biznisu brojevima. Brojevi nisu nimalo inferiorni po nekom uzbuđenju u odnosu na slova. Za mene su sada finansijski izvestaji podjednako zanimljivi kao kada čitam neku dobru knjigu.
Šta smo propustili da spomenemo u priči o uspehu?
“Biznis rizik. Kada je još u Beogradu moja žena napustala posao koji je obezbeđivao sigurnu i dobru platu, mnogo ljudi to nije razumelo. Smatrali su da rizikuje mnogo i to je bilo tačno, ali mi smo napravili dobar biznis. Kada smo rekli prijateljima i familiji da idemo za Kanadu, takođe nisu razumeli taj potez smatrajući ga nepotrebnim rizikom. Svaki put kada ste spremni za rizik ljudima sa strane to izgleda besmisleno. Bez rizika nema uspeha.
Ovu zgradu gde smo mi sada, sam na primer pre 10 godina kupio sa 0$ svojih para. Kroz komunikaciju sa bilderom sam došao do jednog scenarija kupovine zgrade preko nepovratnog depozita. Pozajmio sam od banke 10% od vrednosti te zgrade i dao depozit. Potpisali smo ugovor da ako je ne kupim za 12 meseci, propada učešće koje sam dao.
Moram da napomenem opet prevenciju, jer svaki ugovor, bez obzira da li ja znam da je u redu ili ne, proveravam sa advokatom. Kada sam poslao ovaj ugovor, advokat mi je rekao da sam lud jer sam dao ogroman novac za učešće a ne znam šta sve može da se desi za godinu dana. Razmišljao sam da je moj rizik 10% vrednosti i da sam spreman da se kockam sa takvim ulogom, jer 10% rizik je mali rizik u odnosu na potencijalnu dobit.
Da li mislite da ste nešto propustili u životu?
“Samo malo više vremena za odmor. To je i razlog zbog kog sam prodao ovaj biznis. Od 19. godine non stop radim i izdržavam sebe i familiju. Došlo je vreme da se malo opustim i sada mi je omiljena uloga da budem turista”.
Koliko je moguće da se čovek zaustavi nakon ovakvog tempa rada?
“Ne mislim da to može da bude potpuno, to i ne želim”.
Autori projekta “Uspeh se uči”
Snežana Nikolić i Nenad Stanković