Viktor Mitić – “Uspeh se uči”

Razgovaramo sa slikarom i skulptorom Viktorom Mitićem, kanađaninom srpskog porekla, čiju umetnost mnogi kritičari smatraju kontroverznom.
Za autenticno stvaranje svoje umetnosti Viktor često koristi prirodne elemente kišu ili vatru, a za stvaranje nekih svojih dela potrebno mu je i vatreno oružje.

Gde je početak Vaše umetnosti?
“Mogao bih da kažem već u studentskim danima sam aktivno radio. Dve godine sam studirao umetnost u Novom Sadu, a nakon odsluženog vojnog roka sam se doselio u Toronto i nastavio školovanje”.
Tvoja umetnost je specifična. Kako si došao na ideju da “slikaš” vatrenim oružjem?
“Posle ratnih događanja u našoj zemlji, neko mi je poslao link na kome sam gledao kako ljudi ispaljuju metke i skrnave freske u manastirima na Kosovu. Užasno sam se osećao dok sam posmatrao uništavanje tolike vrednosti. Tada sam dobio ideju da uradim nešto slicno; da uništavanjem jedne, istovremeno pravim neku drugu vrstu vrednosti”.
Kako to radite?
“Najpre naslikam, uglavnom poznate ličnosti iz sveta umetnosti, politike ili religije, a onda koristim pištolje da bih ispaljenim mecima uspeo da dobijem sličan efekat koji sam video na uništenim freskama. Tako kreiram novu umetnost, neku vrstu slikarstva i performansa. Vatrenim oružjem koje je simbol opasnosti i uništenja ja stvaram umetničko delo”.
Koji je kriterijum za izbor likova ili događaja koje ćete na taj način slikati?
“To se desava samo od sebe. Pratim vesti preko interneta i reagujem na nesto što mi se u trenutku dopadne. Povežem se sa nečim što već postoji u mojoj glavi i ako se to uklapa u koncept koji radim onda se tome i posvetim.
Kada je slika Isusa, koji si na taj način radio, izašla na naslovnoj strani magazina “Sun”, bilo je oprečnih mišljenja. Kako si uspeo da objasniš svoju umetnost?
“Objasnio sam na isti način kao što sam i vama to sada rekao. Tu vrstu umetnosti neko shvata a neko ne”.
Da li su osobe koje slikate i pucate u njih žrtve ili meta?
“Ni jedno ni drugo. Ja to radim i posmatram isključivo kao svoju sliku. Dopao mi se efekat koji sam mogao da dobijem samo na takav način i taj efekat je samo jedan deo čitave kompozicije. Nije mi bila namera da izazvem nekakav šok kod publike. Ljudi pokušavaju da mi nametnu da sam aktivista u borbi protiv rata i nasilja, protiv čega sam svakako kao svaki normalan čovek, ali ovo što radim je moja umetnost.
Pre bih rekao da sam ja taj koji je šokiran, što je vrlo jaka reč. Pre bih rekao da sam bio iznenađen incidentima uništenja svetih umetničkih dela poput fresaka u manstirima na Kosovu ili monumentalne skulpture Bude u Avganistanu.
Pokušao sam da od destrukcije izvučem pozitivnu poruku ”.
Radite li teme koje su vezane za rat?
“Samo neke kompozicije. Gerniku na primer, sam radio na dva različita načina i oba platna su u originalnoj dimenziji”.
Art dilere iz Toronta ste takođe stavili na svoja platna?
“Da. Obilazio sam galerije i kontaktirao dilere. Fotografisao sam ih i svaku fotografiju doradio četkicom. Naslikao sam 32 osobe koje se bave tim poslom i sasvim sam slučajno u razgovoru sa vlasnikom izdavačke kuće to pomenuo. Izdali su knjigu u nekoliko hiljada primeraka , sa 32 verzije tako da se svako od dilera pojavio u određenom tiražu na naslovnoj strani. Neki od njih su iskreno bili oduševljeni tom idejom”.
Kako je nastala serija slika pod nazivom “Rain dance”?
“Ta vrsta slikanja je nastala kao ideja da održim nešto što je nemoguće da se postigne. Radim tehniku ulja na platnu napolju, za vreme pljuska. To što naslikam u isto vreme kiša spira i briše mi tok misli udaljavajući me svakog momenta od osnovne ideje. Nastaje borba u kojoj želim da popravljam nešto što se trenutno kvari. Moram priznati da su to teški uslovi za rad, jer kiša sve vreme pada i potpuno sam mokar dok radim. Negde na kraju osećam da gubim bitku, ali ćesto se dogodi da od neke loše slike uspem da napravim dobru. Radi se o hvatanju trenutka. Nešto se na momenat stvori i ubrzo nestane”.
Možda gubiš bitku sa osnovnom idejom, ipak slika ostaje.
“I to je nešto o čemu često razmišljam. Pitam se da li je fizičko postojanje nekih dela uopšte potrebno u XXI veku? Radio sam na takvom eksperimentu. Spalio sam oko 50 mojih slika. Hteo sam da pokažem kako je slika fizički postojala i nakon spaljivanja nastavlja da bude samo u elektronskoj formi ili da postoji kao mentalni zapis u nečijoj glavi. U mom eksperimentu ne prenosimo sliku sa zida na zid, već je u pitanju projekcija”.
Kako si se osećao dok gledaš svoju sliku kako nestaje u plamenu?
“Svaki put doživim novo iskustvo, jer dok posmatram sliku koja gori, primećujem detalje koji se pojavljuju a koje ja nisam naslikao. I baš to bude detalj koji nedostaje. U nekim slucajevima slika postaje savršena jednu sekundu pre nego što nestane i izgori. Ipak je postojala , i postoji zapis u vremenu da se to desilo , ma koliko je taj period vremena sa našeg ugla posmatranja kratak”.
Da li mislite da je sve iluzija?
“Verovatno. Koliko ljudi je na primer videlo Mona Lizu izloženu u Luvru. Vide kopiju na internetu ili sliku odštampanu na papiru. Čovek koji nije video ili fizicki nešto dotakao ne može da bude siguran da to sto procentno postoji. A opet se stvaraju sistemi vrednosti. Postoji neka percepcija o vrednosti, zar nije tako”?

Šta bi izdvojili kao skandalozno u predstavljanju Vaše umetnosti?
“Kada sam u Washington odvezao školski autobus koji smo ja i moji saradnici izbušili sa oko 6000 metaka različitog kalibra. Autobus su vukli na trejleru po gradu i reakcije ljudi su bile nevrovatne. Užasavajuće i optužujuće do trenutka dok nisu saznali da je to umetnicki projekat. Nakon toga su postavljali pitanja o kalibru”.
Koliko je opasno baviti se umetnošću na ovakav način?
“Izuzetno je opasno i ne bih da preporučujem. Nedavno se dogodio peh kada me je rikošet pogodio u nadlakticu i kada sam za nekoliko minuta bio sav u krvi. Potrebno je preduzeti sve mere zaštite, jer nimalo nije naivno praviti umetnička dela uz pomoć vatrenog oružja”.
Kada ste počeli da radite skulpture?
“Pre jedno godinu ipo dana. Završio sam jednu veliku izložbu i posmatrao na podu fleke koje su ostale nakon slikanja. Fotografisao sam ih, preneo na papir, doradio i razmišljao kako bi trebalo još nešto uraditi sa tim. Do realizacije, stajalo je tako nekoliko meseci. U međuvremenu sam radio skulpture od kamena koje su potpuno drugačije. Napravio sam i uvećanu verziju aviona , kao onaj od papira koji deca prave. Uradio sam takav model od plastičnog materijala, bio je oko 3 metra visine i postavio sam ga “kljunom zabodenog u zemlju” .
Koje biste umetnike modernog doba izdvojili?
“Dopada mi se ono što rade David Hurst, Banksy ili Jeff Koons na primer”.
Da li unapred znaš na čemu ćeš sledeće raditi?
“Ne. Inspiracija se stalno dešava. Ne radim ideju po ideju nego sve odjednom. Radim puno i reagujem na stvari koje me okružuju. Trudim se da budem otvoren za informacije i istovremeno započinjem raznovrsne projekte. Iz jednog projekta proizilazi neki drugi. Iz svega može da se rodi ideja”.
Da li sebe smatrate uspešnim čovekom?
“Pitam se šta je uspeh? Da li su to materijalne mogućnosti ili treba da budeš zadovoljan? Ja sam zadovoljan. U suštini nemam ni vremena da mislim o tome, non stop nešto radim”.
Umetnost kao put.
“Uvek postoje ljudi koji vole umetnost. Da nema onih koji ukazuju na razliku svi bismo nosili iste cipele, iste čarape ili bismo vozili iste automobile. Potrebno je da neko uradi nešto inovativno. Bilo bi dobro da svako može na neki način umetnički da se izrazi, da ispolji to što ima u sebi i da posmatra reakciju okoline”.
Šta bi bio Vaš savet za prihvatanje različitosti?
“Ono što je najpotrebnije to je fleksibilnost u razmišljanju i svemu ostalom”.
Kako te okolina doživljava? Kad bi mogao da prisluskuješ, šta bi čuo da drugi ljudi govore o tebi?
“Rekli bi da nosim naočare i da imam kačket (smeje se). Šalim se naravno. Ne znam, možda bi se pitali zašto radim to što radim i da li je uobičajeno da neko provodi toliko vremena u kreiranju umetnosti kao što ja to radim”.
Zašto Vam je potrebno toliko da radite?
“Nemam inspiraciju ako ne radim stalno. Još dok sam studirao radio sam takvim tempom i primetio sam da mi je posle samo nedelju dana pauze, potrebno skoro tri meseca da se vratim na isti nivo”.
Šta je još, po tvom misljenju, osim velikog rada potrebno za uspeh?
“Kontinuitet, a u slučaju nas umetnika takođe je neophodno da budes spreman na negativne reakcije. Puno puta sam nailazio na odbijanje, kritiku, nerazumevanje ili neprihvatanje, ali ako si istrajan na kraju sve to ispadne dobro. Čovek mora da zna da ono što radi nije u svakom trenutku rezonantno kod ljudi i potrebno je strpljenje da se spoje energetske vibracije i da sve krene nekim finim tokom”.
Koja su uverenja koja Vam pomažu da održite pozitivan stav i podnesete sve pritiske?
“Više od dvedeset godina radim i shvatio sam da je sve što mi se događa normalno. Uvek će biti određeni procenat ljudi koji neće razumeti ili voleti moju umetnost. Sve jedno je da li me ljudi vole ili mrze, uvek postoji reakcija koja je korisna za mene i koja mi pomaže da unapredim svoj rad”.
Da li biste voleli da svoje radove predstavite u Srbiji?
“Izuzetno me raduje pomisao na takvu ideju. Dugo nisam bio u Srbiji (otisao sam pre 28 godina) i siguran sam da bi to bilo novo iskustvo i inspiracija za mene. Znam da u našoj zemlji ima mnogo talentovanih ljudi i značilo bi mi da razmenimo neka iskustva koja bi bila obostrano korisna”.
Koja poruka čitaocima bi bila za kraj ovog razgovora?
“Ako odlučiš nešto da uradiš, onda je potrebno da ideš do kraja. Obavezno završi to što si započeo”!

 

Autori  projekta “Uspeh se uči”

Snežana Nikolić i Nenad Stanković

Related Posts

Begin typing your search term above and press enter to search. Press ESC to cancel.

Back To Top