Irena Barbulovic-Nađ – “Uspeh se uči”

MaRS Discovery District u Torontu jedan je od najvećih svetskih centara za podršku i komercijalizaciju novih otkrića, posebno na polju medicine. Na svom radnom mestu je naš današnji domaćin, dr Irena Barbulović – Nađ.

Na prvo pitanje: „Gde se mi sada nalazimo?“- spontano smo se nasmejali.
„MaRS je centar sa puno organizacija koje su formirane da bi poduprle sve inovacije koje dolaze sa Univerziteta Toronta, okolnih bolnica, Univerziteta Ryerson, svih tih intelektualnih, moćnih kuća. Taj veliki projekat započet je pre više od 15 godina. Pošto govorimo o centru stvaranja novih kompanija, ovde se nalaze mentori, biznis mentori, savetnici, advokati, investitori, banke i naučno istraživački instituti. Neke kompanije su ovde nastale pomognute svim tim izvorma pomoći, a neke su došle sa strane da malo reklamiraju prostor kao npr. Facebook, Autodesk, Airbnb i druge”.

Kako to da jedan mašinac postaje biomedicinski inženjer?
„Bioinženjering je interdisciplinarna oblast kojoj prilazim kao inženjer, a kroz dalje studije sam razvila ostale sposobnosti i produbila znanja iz oblasti biologije i hemije.
Dok sam završavala XIII gimnaziju na Banovom Brdu i bila “izgubljena” kao većina mojih vršnjaka, nisam jasno znala šta ću dalje. Moja prva ljubav je bila arhitektura, za koju sam spremala prijemni ispit, a onda sam se ipak opredelila za mašinstvo i jedan u to vreme dosta popularan smer – termo tehniku”.

Izgleda da ste već tada bili spremni na ozbiljan rad?
“Sad kad se vratim u prošlost, rekla bih da sam bila dosta vredna i disciplinovana; ponekad se pitam da li sam imala još neke druge stvari da radim osim da spremam ispite. Šalim se. Svakako, bilo je tu i druženja i sporta, košarke i odbojke na Adi i u Košutnjaku, čuvenih godišnjih Mašinijada gde sam predstavljala Beogradski ‘mašinac’ u odbojci, ali rad sam uvek shvatala ozbiljno i umela sam svaki dan da uradim ono što je trebalo da se uradi. To me je vodilo kroz čitavo školovanje. Dobijanje tih silnih petica i Vukove diplome je zahtevalo disciplinu, ozbiljnost i odgovornost prema radu – to sam prenela i ovde.
Na trenutak se Irena priseća 1999. godine kada je spremala završe ispite za junski rok i tadašnje situacije u Srbiji koja nije bila obećavajuća, kako sama kaže, bar ne za inženjere”.

Koju odluku tada donosite?
“Potražila sam studije u inostranstvu. Prijavila sam se na nekoliko Univerziteta u Kanadi SAD i nekoliko u Evropi i konačno sam pozvana na magistraturu na Univerzitet Waterloo – departman za mašinstvo, u jednoj laboratoriji gde se radio prenos toplote u elektronskim uređajima. Laboratoriju je osnovao i dugo vodio čovek naših korena, profesor Milan Yovanovich.
Smatram da je to bio pravi potez za mene. Kada dođete iz Beograda ili iz bilo kojih krajeva naše zemlje ovde na studije, vi naučite sistem, naučite kako i na koji način se radi taj profesionalni deo, upoznate terminoligiju i nakon toga ste u mnogo boljoj poziciji da nađete pravi posao za vas. Ljudi možda i ne znaju da su magistrature i doktorati ovde plaćeni. Profesor mora da ima obezbeđenu stipendiju za studente. Malo je teže dati stipendiju internacionalnom studentu jer mu treba više para za školarinu. Student mora da ima dovoljno novca da plati školu i da preživi. Zato se teže odlučuju za internacionalnog studenta, ali se dešava”.

Kako se desilo da se profesor Milan Yovanovich odlučio za Vas?
“Ja sam mu se originalno obratila u potrazi za magistraturom svojim rezimeom i pismom/emailom, koje mu se jako dopalo kako mi je posle rekao. On je već imao iskustva sa studentima našeg porekla ali mislim da sam ja ipak bila prva koju je doveo kao internacionalnog studenta iż Srbije. Naš student pre mene je imao Kanadske papire. Međutim, već sledeće godine nakon mene došla je još jedna studentkinja iz naše zemlje, Maja Žugić, takođe mašinac. Verovatno odluka ima veze sa njegovim korenima. Inače je jako strog i zahtevan profesor i često bi se sa nama prisećao kako se kažu neke reči na srpskom jeziku. Njegovi roditelji su davnih dana imigrirali u Kanadu i on je, mislim, rođen ovde”.

Da li nakon magistrature nastavljate da radite u Kanadi?
“Ne. Nakon udaje, negde pred kraj magistarskih, moj muž (koji je iz istih krajeva kao i ja i koga sam upoznala ovde u Kanadi) je želeo da nastavi studije u Nemačkoj. Ja sam mu se pridružila i tamo se našla u naučno istraživačkom radu o prenosu toplote ali u jednom novom sistemu zvanom mikro fluidi.
U međuvremenu, dobijam prilično dobru stipendiju za doktorat u Kanadi i procenjujemo da je bolje da se vratimo. Nastavljam da radim na mikro fluidima u biomedicinskom inženjeringu. U to vreme je bioinženjerig tek počinjao da se zahuktava i bilo je jako puno interesantnih tema i teza. Sa stipendijom sam mogla da izaberem šta želim da radim i to je već bila druga priča. Ušla sam u nešto vrlo zanimljivo. Nov i mlad profesor Aaron Wheeler bio je pun ideja a ja jedan od njegovih prvih studenata. Tako je sve krenulo sa izumima i Kapplex kompanijom. Za par godina prijavili smo naš prvi patent i ubrzo pokrenuli kompaniju”.

Šta biste nam rekli o Kapplexu. Koje je značenje naziva i da li je postojala dugoročna vizija ovog projekta?
“Ideja o Kapplexu je rad započet na mom doktoratu, upravo na Univerzitetu Toronto, konkretnije na odeljenju hemije i biomdicinskog inžinjeringa. Izume i inovacije smo zaštititli sa nekoliko patenata u čijem održavanju nam je pomogla organizacija MaRS Innovation a potom je pokrenula kompaniju sa nama kao prvi investitor.
Što se naziva tiče, prvenstveno sam tražila reč koja ima u sebi „kap“ a drugi deo naziva „plex“ dolazi od reči multiplex, što znači da radimo sa više kapljica I procesa u isto vreme. Tražila sam tu reč i u latinskom i grčkom jeziku ali sa srpskom reči ovo je ispalo jako dobra kombincija. Veoma često me pitaju šta znači “Kapplex” i ponosna sam kada mogu da objasnim da ima srpsko značenje.
Ova kompanija je formirana oko tehnologije koja se zove digitalni mikro fluidi koji omogućavaju da se svi kompleksni procesi u današnjim hemijskim i biohemijskim laboratorijama svedu na jedan jednostavan format kompletno automatizovan, efikasan i brz. Uređaj koji Kapplex pravi će omogućiti doktorima da na licu mesta u ordinaciji urade analizu krvi za neke jednostavne bolesti, tipa prehlade ili gripa, do nekih kompleksnijih oboljenja, pa i samog raka. Nadam se da će biti na tržištu za možda dve godine. Ideja je da se približi dijagnostika gde god da se nalazi pacijent; u ordinaciji, bolnici ili kod kuće. Možda čak negde i na terenu, u potrazi za ebolom recimo negde u Africi. Bez obzira na sistem i sredinu u kojoj žive, pacijentima če da se omogući pristupačna dijagnostika koju mogu da koriste. Zato je naša ideja da ubrzamo i napravimo ne samo efikasnu analizu i dijagnozu, već da je svedemo na mínimum što se tiče troškova i da to postane deo svakodnevnog života. Bilo nam je važno da izbacimo kompleksnost slanja uzoraka i dugo čekanje rezultata, jer zbog samog proseca mnoge se bolesti ne analiziraju i ne otkriju na vreme. Razgovarali smo sa jednim doktorom koji je veliki stručnjak i naučnik u oblasti raka grudi i reproduktivnog sistema za žene, specijalno jajnika, koji kaže da su simptomi toliko obični, maskirani i sa regularnim bolovima i lako može da se zanemari ozbiljno obolenje. Slanje uzoraka na analizu zvuči dosta komplikovano i obično se zahteva od pacijenta da dođe ponovo. Ako bi instrument bio tu u ordiniaciji, jako brzo može da se uradi test (za nekih 15-20 minuta) i otkrije da li postoje indikacije za dalje pretrage.
Sam aparat je mali, mobilan i može da stoji na stolu, bez da zauzima mnogo prostora. Međutim i tu postoje varijacije. Kao mala kompanija morali bismo da izaberemo jedan poizvod koji ćemo prvo izbaciti na tržište jer nemamo dovoljno stredstava da razvijemo čitavu platformu. Skoncentrisaćemo se na jednu stvar koju bismo prvu izbacili a onda sledi portfolio ili platforma svih drugih aplikacija koje mogu da ukazuju na nedostak određenih vitamina u telu, prisustvo virusa ili bakterija koji su uzroci oređenih obolenja itd”.

Koje je konkretno Vaše učešće u Kapplexu?
“Ja sam osnivač i idejni tvorac Kapplexa. Kao što sam spomenula, u toku studija mog doktorskog rada, došlo je do izuma koje sam prepoznala kao nešto što je vredno patentiranja i zaštite čitave ideje.
Postavilo se pitanje: “Šta uraditi s patentima? Mogla je da se napravi licenca i da se patenti izdaju drugim kompanijama na korišćenje a moglo je i da se krene hrabro u sopstveni projekat.
Pitala sam se: ”Zašto da ja ne napravim nešto od toga”?
U tom trenutku najviše me je privukla ideja da svoju sopstvenu i jedinstvenu ideju pretvorim u nešto što ima oblik, formu i funkciju. Nešto što ćete dati u ruke doktorima ili pacijentima na korišćenje i što će biti od velike koristi. Veoma je uzbudljivo i ispunjavajuće kada se vaša ideja koristi. Znate da ne ostaje samo na nivou naučnih radova i akademskog istraživanja. Nauka jeste osnova i pokretač tehnologije, ali realno, najveće je zadovoljstvo videti kada to nešto što stvarate i oživi”.

Ko ste Vi dok radite na tom projektu?
“To je dobro pitanje. U početku sam sebe videla kao naučnika koji je došao do ideje na kojoj radi i niko drugi na svetu to ne radi. Zbog toga se svakako osećate jako ponosno. Ne mislim da trebate da imate inteligenciju od IQ 140 i da ste član Mense ali treba da imate dovoljno radoznalosti, motivaciju i želju da uradite do kraja taj eksperiment.
Ja sam vremenom prerasla iz te uloge naučnika u ulogu biznis žene i onog što ovde zovu “entrepreneur”. To je bio put koji me je privukao i koji sam izabrala. Drugi opcija je bila akademski put, ali kao što sam rekla, ja sam želela da izvučem te ideje iz akademskog sveta i da ih stavim u kompaniju”.

Koje veštine smatrate da su Vam pomogle da znate da ste na dobrom putu?
“U tom trenutku ono što sam imala, a bilo je potrebno za kompaniju, to je moja velika upornost i predanost. Nailazilo se na puno pitanja i puno nejasnih stvari gde je potrebna ogromna volja da nastavite dalje. I naravno, vizija da znate gde hoćete da budete.
Puno toga mora da se uči. Ako dolazite sa fakulteta i bez ikakvog ste iskustva u industriji onda vam je sve nepoznato. Ključna stvar je bila prepoznati šta ne znate, spustiti se na zemlju (jer obično ljudi “polete” sa uverenjem da sve znaju i da im niko ne treba i sve mogu sami da urade). Kada vidiš gde si, potrebno je da prepoznaš šta ti je potrebno da stigneš tamo gde želiš”.

Motivacija je zasnovana na emociji i često je promenljiva i krhka. Šta Vas je održavalo da idete dalje? U šta ste iskreno verovali?
“Vera u sebe – ja to mogu da uradim! Kao što sam napomenula, kada počnete da razgovarate s ljudima o tome šta vam je potrebno da biste dosegli svoj cilj, shvatite da Vam puno toga treba. Ali najvažnija je vera u sebe i hrabrost, jer na primer, pokrenuti kompaniju i stvoriti nešto ni iz čega je jako rizičan put. To nije sistem gde je sve razrađeno i gde ste vi samo mali deo sistema, već sada vi pokrećete točkove te mašine, vi ste motor. Ono što takođe želim da istaknem to je predanost, odluka da ćete dati sve od sebe da to što radite uspe”.

Imate li recept za prevazilaženje prepreka?
“Duboko udahnete i nastavite dalje. Probate da se okružite ljudima koji su to već radili i koji znaju puno toga. Održavate odnos sa mentorima, savetnicima ili nekim drugim osobama sa različitim oblicima saradnje. Jako je važno imati tim koji vam pomaže. Sami zaista ne možete ništa da uradite, čak ni obične stvari a kamoli ovako ozbiljan projekat”.

Da li biste izdvojili nekoga ko je bio posebna podrška tokom rada na projektu?
“Moj mentor Aaron Wheeler je bio od značajne pomoći. On ima posao profesora koji zahteva svo njegovo vreme, ali uvek je bio tu kad god je trebalo da se pogura i da se predstavi kompanija na nekim simpozijumima na koje bi i on išao. Nas dvoje smo zajedno formirali kompaniju, ali je meni prepustio vođenje.
Zatim moja porodica i podrška mog muža, jer bez toga, ništa od ovoga se ne bi desilo. Imati porodicu, decu i kompaniju kao četvrto dete, je zaista veliki posao”.

Da li postoji još neki projekat na koji ste ponosni?
“Deca (smeje se ponosna majka troje dece). Ali ako se pitanje odnosi na karijeru, onda vidim da je pre svega bilo dosta rada i za mog supruga i za mene. Došli smo ovde, radili smo i nismo previše planirali budućnost. Prvo dete smo dobili dok je on još uvek bio na fakultetu. Moj muž je bio završna godina magistrature a ja druga godina doktorata. Želim da kažem da je bilo vrlo rano, ali smo osetili da želimo da imamo dete bez obzira što smo živeli u studentskom smeštaju. Nama to nije bilo bitno. Nisu nam bili potrebni posebni uslovi da stvorimo to što želimo”.

Verujete da je u pitanju sudbina ili je čovek sam kovač svoje sreće?
“Svakako odluke koje sam pravila su uticale na čitav moj put. Počev od pitanja šta studirati, arhitekturu ili mašinstvo. To je bila jedna velika prekretnica u vezi životnog poziva. Verovatno ima i jednog i drugog. Verujem da postoji nešto što nas možda i vodi – nešto što ste vi, što ne osećate odmah. Idete nekim pravcem koji vas nedefinisano vodi, a opet sami svojim odlukama stvarate i birate različite putanje”.

Opišita nam jedan Vaš uobičajeni radni dan.
“Počinje tipičnom jutarnjom slikom – panika kad troje dece treba spremiti da krenu u školu. Obično ih ja odvedem pošto su još mali, najmlađi je tek krenuo u predškolsko. Zatim odlazim na posao, od prilike oko 9h, i ostajem sve dokle god je potrebno. Izlazim ranije ako sam potrebna porodici ili ostajem duže ako sam potrebna kompaniji. Uklapam se prema potrebama posla ili kuće i trudim se da proneđem balans između jednog i drugog”.

Kako sve to postiže majka troje dece koja ima ovako zahtevnu karijeru?
“Prihvatite jednu dinamiku života i uklopite se s njom ili jednostavno ne funkcionišete. Sve zavisi od okolnosti, od partnera na prvom mestu i od toga gde želite da budete. Žene su uvek na toj raskrsnici života – biti dobra majka i biti uspešna žena. Ja sam imala sreću da je moj muž sve to podržavao iako i on ima ozbiljnu karijeru i dan na poslu mu je često još duži nego moj. Oboje smo isto želeli i pronašli smo način da to funkcioniše”.

Koju biste poruku dali mladim ljudima koji ne pronalaze sebe u svetu u kom živimo?
“Na osnovu svog iskustva mogu da kažem da mi nije uvek bilo jasno šta želim da uradim i gde vidim sebe. Mislim da je nemoguće da u svakom trenutku znate gde idete tačno. Kao što vidite od mojih gimnazijskih dana, preko mašinstva do Kapplexa bilo je dosta promena smerova i interesovanja. Tehnologija se menja, svet se menja, trendovi, pa morate i vi. Ne treba se plašiti promena nego ih pratiti svako na svoj način u okviru svoje zone ugodnosti. Samo je važno da u svim tim promenama sledite svoje vrednosti i želju da stvorite nešto u životu; da se u tom jednom jedinom životu koji živite potrudite da ostavite nešto iza sebe. To ne mora da bude nešto revolucionarno i veliko, ali da budete svesni da kao čovek i ljudsko biće imate dovoljno potencijala da napravite nešto novo i bolje. To može da bude mala poslastičarnica u kojoj ćete praviti najbolje kolače na svetu ili ćete napraviti neku savremenu tehnologiju, ali je ideja da se potrudite da iskoristite svoj potencijal, radite ono što volite i da stvarate za sebe i za druge oko vas.
Bez obzira koliko se prepreka u različitim vremenima i okolnostima pojavi, uvek se trudite da isplivate. Setite se u tim trenucima da bolji dani dolaze”.

Autori projekta “Uspeh se uči”
Snežana Nikolić i Nenad Stanković

Related Posts

Begin typing your search term above and press enter to search. Press ESC to cancel.

Back To Top